Страхујући од утицаја источнефраначког краља Лудвига, моравски кнез Растислав тражи од византијског цара Михајла Трећег из Цариграда да му пошаље учитеље који би проповедали хришћанство на њиховом језику. Тим поводом, браћа Ћирило и Методије кренули су на пут како би превели Свето Писмо и друге богослужбене књиге на словенски језик и ширили хришћанство међу Словенима.

На територијама где су живели јужни Словени постојао је проблем превођења црквених књига, које су углавном биле написане на грчком језику, такође неразумљивом за словенске народе. Ћирило (рођен као Константин) прилагођава грчки алфабет словенском језику и прави глагољицу, прво познато словенско писмо. Глагољица је решила недостатке грчког алфабета и понудила слова за словенске гласове којих нема у грчком језику.

У Бугарској у 10. веку грчки језик у црквеним списима мења словенски и по налогу Бориса Првог, Ћирилови ученици састављају ново писмо – ћирилицу. Рана ћирилица била је спој глагољице и грчког уницијала, односно грчког уставног писма и није правила разлике између малих и великих слова.

Ћирилица у средњовековној Србији

Мисијом Ћирила и Методија почело је и време писмености јужнославенских народа. Од деветог века црквене књиге на тлу средњовековне Србије почињу да се преводе на старословенски језик. Србима старословенски, касније црквенословенски није био разумљив јер је био у многоме различит од народног говора. Старословенски језик је требало да словенским народима приближи хришћанску културу и духовност, али и да представи световност и мистичност хришћанских списа.

Због тога настаје српска редакција црквенословенског језика – српскословенски, у коме је било више народних речи. Српскословенски се користио све до 18. века и за то време су се развили први центри српске писмености и три усталљена правописа: зетско-хумски, рашки и ресавски.

Најстарији сачувани списи са почетка српске писмености данас се налазе у руским и српским музејима, а ради се о споменицима на глагољици (Маријинско јеванђеље из 10. века, Грашковићев одломак из 11. века) и ћирилици (Темнићки натписи, Хумска плоча, оба настала између 10. и 11. века).

Најстарије сачуване књиге српске редакције старословенског језика су Мирослављево јеванђеље и Вуканово јеванђеље из 12. века. У центрима српске писмености отворене су преписивачке и преводилачке школе за умножавање хришћанских књига.

Ћирилица се временом мењала и прилагођавала потребама бржег писања. Како је истакао Петар Ђорђић у књизи Историја српске ћирилице:

“Од 9. па до 14. века слова су широка, већина слова има квадратне пропорције, а један број слова је симетричног облика. Од 14. века слова постепено почињу да се сужавају, те устав постаје писмо уских слова каквим је писано све до 18. века када престаје његова редовна употреба.”

Руска грађанска ћирилица

Падом српске државе под отоманску власт, остављено је мало простора за развој писмености. Срби су у 18. веку масовно напуштали своје домове и селили се у јужне крајеве Угарске. Без могућности за описмењавање, српски патријарх послао је допис руским учитељима да дођу и просвећују, што они и чине и оснивају славјанску и латинску школу.

Оснивањем школе почиње да јача утицај Русије на културу, писмо, црквени и просветни систем избеглих Срба. Књиге су писане на руској грађанској ћирилици коју је увео руски цар Петар Велики. Због наметнутог русословенског језика који није био разумљив, у другој половини 18. века се у Бечу штампају српске књиге како би се ослабио утицај Русије⁵.

Реформа Саве Мркаља и Вука Караџића

Већ дуго је у то време постојала потреба за језиком и писмом који би одговарао народном језику. Кључне улоге у настанку српске ћирилице имали су Сава Мркаљ, Јернеј Копитар и Вук Стефановић Караџић. Сава Мркаљ је у свом делу Сало дебелога јера изнео своје виђење реформе ћирилице у којем би сваки глас требало да има своје слово.

Пратећи начело “Пиши као што говориш” Вук Караџић уз помоћ Јернеја Копитара у Бечу 1814. године објављује Писменицу сербскога језика по говору простога народа писана и књигу Мала простонародна славеносрбска пјеснарица на народном језику.

На темељима идеја Мркаља и Копитара 1818. године Караџић објављује своју идеју реформе ћирилице у Српском рјечнику. Вук је из азбуке избацио неколико слова руске ћирилице, задржао 24 слова из старословенске, преузео слово Ј из латинице и увео пет нових (ћ, ђ, џ, њ, љ).

Вукове идеје бивају прихваћене 1847. године када су издати Вуков превод Новог завета са црквенословенског на српски језик и три књиге његових сарадника на реформисаној ћирилици: Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића, Песме Бранка Радичевића и Горски вијенац Петра Петровића Његоша.

Вук је потписник Бечког књижевног договора 1850. године који је поставио темеље данашњем књижевном језику Срба. Четири године након његове смрти, 1868. године објављен је и превод Новог завета на српски што се сматрало коначном Вуковом победом.

Српска ћирилица у 20. веку

Како су Срби у 20. век ушли са националним писмом, ћирилица је била на мети забрана аустријских владара Марије Терезије и Франца Јозефа, а касније и у НДХ током Другог светског рата. Ћирилица је као равноправно писмо била прихваћена у Краљевини Југославији и од Другог светског рата у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Распадом заједничке државе, ћирилица постаје званично писмо у сада независним републикама Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини где је слобода употребе ћирилице загарантована уставом.