О Просвјети
Благослов митрополит Саво Косановић
„Бог благословио ваше племенито предузеће успехом, да цео народ оберучке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем.
Oсновано првo Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“
Сарајевo далеке 1902. године
Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ основано је 1902. године у Сарајеву, ради очувања српског културно-просвјетног и националног идентитета, што је и данас њен главни циљ. У то вријеме дјеловање „Просвјете“ у очувању културног, духовног и националног идентитета српског народа, налази се одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.
На идеју о оснивању „Просвјете“ дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земљској влади у Сарајеву са захтевом да се формира чисто хумано друштво под називом „Просвјета“, које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то време заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвећености у Босни и Херцеговини. Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи „Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949“ (која је ствари ретка целокупна историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања „Просвјете“ 1902. године, у целој БиХ гимназију је завршило свега 188 Срба, муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је „Просвјета“ основана, било је у целој БиХ свега око 30 Срба високо школараца.
Разумљиво, Аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. После проучавања предоченог статута, изврдовања и оклевања, Одељни предстојник Земљске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута „Просвјете“ „Предстојећа правила одобравају се“. Уследио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског певачког друштва „Слога“ у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За председника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредседника др Ристо Јеремић.
„Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања „Просвјете“, иако је њено конституисање уследило нешто касније“, наводи др Божидар Маџар.
Благослов и добротвор митрополит Саво Косановић
Оснивање „Просвјете“ одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: „Бог благословио ваше племенито предузеће успехом, да цео народ оберучке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна“. Био је то позамашан износ, што потврђује да је следећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.
„Просветa“ се иначе финансирала доброволјним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе. Како су потребе „Просвете“ за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећању броја чланова. Имајући у виду расцепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањивање био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, „Просвете“ је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани где је било најмање 50 чланова).
Стипендирање ђака и студената
Најважнији задатак „Просвете“ био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријумима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна месечно једној девојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу „док се види хоће ли напредовати“.
У школској 1902/03. години „Просветине“ стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица девојачке школе. Од 1910. године „Просвете“ је давала потпору и за школовање занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунджија, бојаџија и др.
Да би се побољшали услови школовања, приступило се оснивању ђачких домова. Тако је 1909. године основан први „Просветин“ ђачки дом у Мостару. Тек после ослобођења 1918. године, основани су „Просветини“ ђачки домови у другим већим местима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци…).
„Просветине“ послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се делатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног „интелигентног сталног радника“.
Први стални чиновник „Просвете“ био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Први бесплатни буквар за неписмене
Oписменјавање и културно уздизање била је главна дјелатност „Просвјете“. Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описменјавање били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном „Просвјетни“ стипендисти.
„Просвјета“ је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима осниване сталне и покретне библиотеке. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.
„Просвјета“ је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листе „Здравље“ и „Народне новине“ из Београда. Земљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.
Поред просвјетитељске и културне дјелатности, „Просвјета“ се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, после дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвиђало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрње и отпор окупационе власти.
Забрана и обнова
Рад „Просвјете“ одвијао се под будним оком власти, али Друштво је, захваљујући вештом вођењу и тактизирању, успевало да избегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за време Балканских ратова, рад „Просвјете“ је суспендован, а за време Првог светског рата, 31. јануара 1915. године, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто време распуштена су сва српска друштва, удружења и организације. Најистакнутији активисти „Просвјете“ оптужени су за велеиздају, а тројици њих: председнику Сими Мирковићу, главном секретару Василију Грдићу и секретару и уреднику листа „Просвјета“ др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бања Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.
Рад „Просвјете“ обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад „Просвјете“ забрањен је 1941. године успостављањем усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишљати.
После ослобођења 1945. године, „Просвјета“ је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, у друштву уопште, па и у области народног просвећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа“, наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године „Просвјета“ је обustавила рад, а своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просветном и општем напретку.
До обновe „Просвјете“ дошло је 28. јуна 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва. Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и неговање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популаризација књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на Вуковој традицији; неговање успмена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давањем назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очување ћириличног писма; оснивање културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд. Данас на просторима свих српских земаља постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.
У златној књизи незаборава и вечите благодарности код свег српско-православног народа, а особито код Срба у Босни и Херцеговини, остаће на вијеке забележено име великог српског добротвора Марка Добројевића и његовe женe Ана Добројевић, трговца из Бос. Крупе који је схватио да без науке нема добра, да без просвете нема спаса, да без образовања народ један не може корачати ка својој срећи …
Просвјета је кроз своју богату историју окупила бројне интелектуалце, писце, умјетнике и друге истакнуте личности, који су својим знањем, умијећем и утицајем значајно допринијели њезином расту и развоју. Међу њима су били:
Књижевници и интелектуалци
Војислав Илић
Један од оснивача Просвете, истакнути књижевник и политичар.
Светозар Милетић
Истакнути политичар и књижевник, који је такође дао значајан допринос раду Просвете.
Бранко Радичевић
Један од најзначајнијих српских романтичара, чији је рад био везан уз Просвету.
Јован Скерлић
Истакнути књижевни критичар и историчар књижевности, који је био члан Просвете.
Иво Андрић
Нобеловац, који је својим делом и утицајем дао велики допринос српској култури, а тиме и Просвети.
Петар Кочић
Један од најзначајнијих српских писаца, сатиричар и борац за социјалну правду.
Аделина Паулина Ирби
Енглеска књижевница и путница, која је оставила вредан запис о животу и обичајима српског народа.
Уметници
Паја Јовановић
Истакнути сликар, који је својим уметничким делима и донацијама подржавао рад Просвете.
Стеван Мокрањац
Истакнути композитор, који је својим музичким делима обогатио културни живот у оквиру Просвете.
Алекса Шантић
Пјесник који је својим стиховима изразио љубав према родноме крају и борбу за слободу.
Јован Дучић
Пјесник и дипломата, чија је поезија обиљежила српску књижевност 20. вијека.
Јован Цвијић
Географ и академик, који је својим истраживањима дао значајан допринос познавању Балканског полуострва.
Недо Зец
Сликар и графичар, који је својим делима представљао лепоту српске природе и живота.
Политичари и друштвени дјелатници
Светозар Марковић
Један од најзначајнијих српских социјалиста, који је својим идејама утицао на рад Просвете.
Сава Косановић
Истакнути политичар и дипломата, који је дао велики допринос раду Просвете.
Научници
Јосиф Панчић
Истакнути биолог и ботаничар, који је својим знањем обогатио рад Просвете.